Psihološko savetovanje i terapija posle gubitka povezana je sa našim osećanjem privrženosti nekome ili nečemu. Privrženost proizlazi iz potrebe za zaštitom i sigurnošću, a osobe ili geografska mesta, ljubimci i stvari kojima smo privrženi su nam značajni. Kada postoji privrženost cilj našeg ponašanja je održavanje emocionalne povezanosti. Pri opasnosti da može da dođe do gubitka, mi možemo da reagujemo agresivnošću, povlačenjem ili „zamrzavanjem“.
Kada dođe do gubitka uobičajene reakcije su telesne, osećajne, misaone i ponašajne. Reagujemo prazninom u stomaku, stezanjem u grudima i grlu, preosetljivošću na buku, osećajem depersonalizacije, pomanjkanjem vazduha i nedostatkom energije. Osećamo žalost, teskobu, šok, ljutnju, usamljenost, krivicu i grižu savesti, umor, bespomoćnost i čežnju. Zbunjeni smo i zaokupljeni mislima o gubitku, ne verujemo šta se desilo i imamo vidne i slušne halucinacije. Plačemo, promene nam se navike u spavanju i ishrani, čuvamo i sanjamo stvari koje su povezane sa gubitkom.
Otežano tugovanje
Ljudi mogu da osećaju da im je otežan proces tugovanja u situacijama: kada imaju podvojen odnos sa izraženim neprijateljstvom prema gubitku; kada to otvara stare rane; kada žale za nečim što su želeli, a nikada nisu imali; u slučaju odnosa koji je zavisnički; kada se osećaju bespomoćno i kada su gubici nejasni ili višestruki.
Faktori koji, takođe, utiču na proces tugovanja su socijalno posredovani: način na koji vidimo sebe i način na koji društvo reaguje na naš gubitak. Ako je osoba ta koja je „snažna“, ne dozvoljava sebi osećaje, misli i ponašanje koji su potrebni za tugovanje i nema adekvatne načine da se suoči sa emocionalnom patnjom. Ako je gubitak takav da o njemu nije društveno prihvatljivo govoriti ili ga društvo negira, osoba neće imati mrežu socijalne podrške i doživljavaće ljutnju i socijalnu izolaciju (npr. samoubistvo, prekid trudnoće, tek doseljena osoba koju niko ne poznaje).
Otežano tugovanje može biti preterano, odloženo, hronično ili prikriveno. Prvi znak da je reč o otežanom tugovanju je to da osoba ne može da govori o gubitku bez snažnih i svežih reakcija. Zatim, ako neki relativno nevažan događaj izaziva kod nje snažne reakcije povezane sa gubitkom; ako ne može da ukloni predmete koji su povezani sa gubitkom; ako se teme gubitka često pojavljuju u mislima i razgovoru; ako se gubitak i tugovanje događaju u starijoj dobi, pa postoje višestruki gubici, svest o vlastitoj smrtnosti, usamljenost i teže prilagođavanje; ako osoba ima dužu istoriju subkliničke depresije, autodestruktivne impulse, neobjašnjivu tugu ili specifičnu fobiju koja je povezana sa gubitkom.
Pri otežanom tugovanju je potrebno potražiti stručnu pomoć da bi se umanjile telesne reakcije i prevenirala bolest, povećao smanjeni nivo funkcionisanja i proradila osećanja i neprijateljske reakcije, tako da osoba može da se oseća bolje.
Savetovanje i terapija
Proces tugovanja za gubitkom traži vreme i ima svoje zadatke kroz koje prolazimo: prihvatanje nove stvarnosti, prorada bola, prilagođavanje novoj okolini i emocionalno premeštanje i nastavak života. Cilj savetovanja i terapije u procesu tugovanja je ublažavanje uobičajenih reakcija na gubitak.
Psihoterapijske tehnike kao što su upotreba simbola, pisanje, knjiga sećanja, crtanje i igranje uloga pomažu nam u procesu prihvatanja stvarnosti gubitka, prepoznavanja i doživljavanja izraženih i prikrivenih osećanja, pružanja pomoći da u naizgled besmislenom gubitku pronađemo smisao i prevladavanja različitih prepreka u prilagođavanju posle gubitka. U psihoterapijskom procesu nalazimo individualne načine da se sećamo, a da se pri tome ne osećamo loše što ponovo ulažemo u svoj život.
Terapija može da pomogne i u situacijama kada porodična dinamika ometa tugovanje. Kod gubitaka koji direktno utiču na jednog člana porodice, postoji posredan uticaj na ceo sistem i njegove odnose. Kod gubitaka koji su uticali na celu porodicu, svaki član je na svoj način u procesu tugovanja i svojim tempom prorađuje zadatke iz tog procesa. Porodice mogu doći na savetovanje zajedno i sa terapeutom istražiti značaj gubitka za porodicu, emocionalnu integrisanost porodice i načine kako porodica podstiče ili blokira emocionalno izražavanje.
U periodu kada nas ponovo počne zanimati život, kad osetimo nadu i zadovoljstvo i prilagodimo se – možemo smatrati da je proces tugovanja završen.
Izvor: Savetovanje i terapija u tugovanju, J. William Worden
Foto: focusonthefamily
Zakazivanje seansi i informacije na broj telefona 066/285-066
#terapijautugovanju #savetovanjeutugovanju #psihoterapija #gubitak #žalovanje